„Мирко Фукс, грађанин Новог Сада“ – ФИЛМ И РАДИОНИЦА

Принцип живота као отпор деструкцији

 

  Пројекција филма: „Мој отац, Мирко Фукс“ и радионица ауторке Гордане Тодорић: „Мирко Фукс, грађанин Новог Сада“, одржана је на Трибини младих Културног центра Новог Сада у оквиру програма „Ледена тишина говори“. Међународни дан сећања на жртве и хероје Холокауста обележили смо причом о Мирку Фуксу и његовој породици, а овим догађајем завршен је седмодневни програм Културног центра Новог Сада, којим је обележено сећање на жртве Новосадске рације 1942. године.

  Живот човека који је волео спорт, имао прву бензинску пумпу у Новом Саду, био члан Сокола и умео да сачува достојанство у свим искушењима кроз која је пролазио, показује нам да човек и човечност морају бити темељни принципи. Баш зато што то нису били принципи оних који су Мирка Фукса и његову породицу покушали избришу са мапе Новог Сада. Принцип живота као отпор деструкцији, који је Мирко Фукс пренео и на своју кћерку Леу Љубибратић, нашу суграђанку, средиште је наратива о Холокаусту.

– Радионица којом завршавамо овај седмодневни образовни циклус, посвећена је Међународном дану сећања на жртве и хероје Холокауста. Представили смо ученички филм „Мој отац, Мирко Фукс“, својеврсни биографско-аутобиографски филм о Новосађанину, Јеврејину, Мирку Фуксу, начињен уз велику помоћ његове кћерке госпође Лее Љубибратић. Филм ученика Средње школе ‚‚Светозар Милетић“ није само реконструкција једне биографије нашег суграђанина, него је умногоме и синтеза оних сегмената кроз које смо у претходних шест дана прошли. Памтећи дан када је Црвена армија ослободила Аушвиц и свету открила шта је еуфемизам коначно решење јеврејског питања значио, ми памтимо све оне који су на неки начин били обухваћени тим наопаким пројектом. Ипак, верујем да је учење о добрим људима најважније. Биографија Мрка Фукса показује како се један добар човек суочио са злом-рекла је Гордана Тодорић.

  Након одгледаног филма у радионицу се телефоном укључила и госпођа Љубибратић која је поздравила све присутне.

– Повод радионице је настојање да се не забораве немили догађаји из прошлости нашег града. Мој избор је бити мирољубив, никога не мрзети, и пре свега волети и поштовати човека – поручила је Леа Љубибратић.

Некатегоризовано

“ПРАВЕДНИЦИ МЕЂУ НАРОДИМА: СРБИЈА” – ТРИБИНА

Хумани хероји ратног времена

 

  Трибина “Праведници међу народима: Србија” аутора Стефана Радојковића на којој су учествовали Јудита Симић, Мирјана Акрап и Гордана Тодорић, одржана је у Великој сали Културног центра Новог Сада у оквиру програма “Ледена тишина говори”.На почетку трибине приказан је тридесетоминутни филм “Праведници међу народима: Србија”, у коме су се могла видети кратка сведочанства о људима који су својом храброшћу и хуманошћу заслужили ово значајно признање.

  Имали смо и ту част и задовољство да су са нама биле госпођа Симић, једна од преживелих чланова јеврејске заједнице из Зрењанина и госпођа Акрап, ћерка Марије Томић, Праведника из Новог Сада која је успела да спасе госпођу Симић, њену мајку и баку. Госпођа Марија Томић је 2009. године проглашена за Праведника међу народима, а признање је додељено постхумно њеној ћерци, госпођи Акрап. У разговору са госпођом Симић и госпођом Акрап осветљен је лик Марије Томић, а посетиоци су упознати са њеним делом, и на тај начин одато је дужно поштовање особи која са правом носи титулу Праведник међу народима.

  У врло емотивном сведочанству гошћи, посебно јак утисак на присутне био је одговор госпође Симић на питање: Да ли се и колико сећа тих дана? Она је рекла да се неких ствари сећа и да су биле страшне, а да оне ствари којих се не сећа није желела ни да сазна.

  Током четири ратне године, 1941 – 1945, јеврејска заједница је била изложена бруталној антисемитској политици на окупираним подручијима од стране окупационих власти и колаборациониста.

  Тада је на подручју Краљевине Југославије живело је око 82 хиљада Јевреја, а на тлу данашње Србије 37 хиљада Јевреја, односно 45 процената од укупне популације. Рат је преживело око 15 хиљада људи што чини мање од 20 процената предратне популације у Краљевини Југославији. Методе преживљавања су биле различите. Известан број мушкараца јеврејске заједнице је преживео захваљујући чињеници да су били војници и официри Југословенске војске интернирани у заробљеничке логоре након Априлског рата. Такође, око четити и по хиљада чланова јеврејске заједнице се придружило партизанском покрету и борило се у оквиру НОВ Југославије. Што се тиче осталих чланова јеврејске заједнице, промена идентитета и лажне исправе, скривање по кућама комшија или у селима која су тешко доступна окупационим властима, одлазак у италијанску зону окупације или у неку од неутралних земаља, били су најчешћи начини за повећање вероватноће опстанка Јевреја у годинама истребљења.

  Међутим, да би сви наведени покушаји спашавања и преживљавања били успешни, Јевреји су често морали да се ослањају на помоћ својих ближњих, комшија и других непознатих, али хуманих људи које су срели и упознали током ове четири године. Сви они, касније названи Праведници међу народима, у складу са својим могућностима и из чистог човекољубља, на најразличитије начине су помагали својим суграђанима из јеврејске заједнице. Најчешће су им помагали у набављању лажних путних исправа, скривали су их на својим имањима или у кућама, а неретко би преузимали на себе задатак да њихову децу, осетљиву на исцрпљујуће бежање из једне у другу окупациону зону, чувају и подижу као своју. До данас, Јад Вашем је регистровао 131. особу из Републике Србије која је помагла да се спасе преко 150 Јевреја. Процењује се да они данас имају око три хиљаде потомака.

Некатегоризовано

Владика славонски Јован „Историографија Холокауста у Југославији“ – ПРЕДАВАЊЕ

bišop

Историографија Холокауста у Југославији

 

  Његово преосвестенство Владика славонски Јован (Ћулибрк) одржао је предавање на тему „Историографија Холокауста у Југославији“ у оквиру седмодневне манифестације „Ледена тишина говори“ коју организује Културни центар Новог Сада.

  Уводну реч дао је директор Културног центра Новог Сада доктор Андреј Фајгељ, речима да ова институција други пут организује обележавање Новосадске рације и да осим културног, у овом периоду, она је и документацони и едукативни центар.

– Ове године смо проширили обележавање Новосадске рације, па акценат није био само на Новом Саду. Потрудили смо се да не заборавимо жртве које су страдале широм Бачке, али и целе Европе. Добро је да упоредимо Рацију и геноцид који су преживели Срби током Другог светског рата са Холокаустом кроз који су прошли Јевреји. – рекао је Фајгељ.

  У свом предавању, његово преосвештенство Владика славонски Јован настанак историографских извора груписао је у неколико периода: период од завршетка рата до 1948. године, период који се завршава Титовом смрћу и период који је окончан распадом југословенске државе. Објаснио је да се у Југославији о Холакаусту много знало, али на специфичан начин – Холокауст није био табу тема али је имао табу приступ. Наиме, иако се Холокауст тематизује у различитим уметничким формама и медијским просторима (филму, роману, телевизији, радију) ипак он сам није систематски и професионално истраживан. Он је рекао да је свој магистарски рад на ову тему написао јер је светској и научној заједници недостајао увид у оно што се писало о Холокаусту на подручју бивше Југославије.

– Можемо рећи да се наша наука потпуно слива у границе развијене науке о Холокаусту и тиме доприноси на један важан начин. Она науку о Холокаусту враћа у оквире Другог светског рата јер га никада није издвојила из тих оквира – рекао је Владика славонски Јован. Након његовог излагања, посетиоци су имали прилику да му поставе питање у вези са Холокаустом, што је показало да Новосађане итекако интересују детаљи овог периода у људској историји.

  Владика Јован је указао на везе између појединих историјско-политичких околности и начина представљања Холокауста у јавности, скренувши посебну пажњу на специфичности и недостатности методологије Владимира Дедијера и његов потоњи утицај на појединце који се баве овом материјом током осамдесетих и деведесетих година.

  Неуморан рад на темама везаним за страдање Јевреја и Срба током Другог светског рата као и велики број писаних радова сврставају Владику славонског Јована у најужи круг међународно признатих стручњака из Републике Србије и региона.

  Иако је практично немогуће сажети биографију Његовог преосвештенства довољно је навести да је Владика Јован магистарске студије из јеврејске културе похађао у истраживачком и меморијалном центру „Јад Вашем“ и на Хебрејском универзитету у Јерусалиму. Магистарски рад је одбранио код др Давида Банкира, шефа Међународног института за проучавање Холокауста у Јад Вашему; рад је објављен 2011. године на српском језику као Историографија Холокауста у Југославији. Тренутно припрема докторат из исте области са др Јоавом Гелбером. Поред овога, Владика Јован је координатор Одбора за Јасеновац Српске православне цркве и председник Управног одбора Музеја жртава геноцида у Београду, једине институције на простору бивше Југославије која се бави искључиво проучавањем наведених тема.

Некатегоризовано

„КАКО СЕ СУОЧИТИ СА ТРАУМОМ И КАКО ЈЕ ПРЕВАЗИЋИ?“ – РАДИОНИЦА

Траума и „Споменик“ – кључне речи данашње радионице

 

  Радионица ауторке Гордане Тодорић „Како се суочити са траумом и како је превазићи?“, у којој је учествовао и психолог Александар Шибул, одржана је у Великој сали Културног центра Новог Сада у оквиру програма „Ледена тишина говори“, посвећеног сећању на жртве Новосадске рације. Пре радионице приказан је филм Мирослава Антића „Споменик“.

  На питање како се суочити са проживљеном траумом, како је превазићи песник Мирослав Антић одговара филмом „Споменик“. Која је улога културе и уметности у превазилажењу траума, и шта тај филм говори о нама данас, питања су која су била постављења на овој радионици.

– Данас смо пажњу усмерили на тематизацију траума, и стратегију њиховог превазилажења. Примарно ратних траума, али и оних међуетничких тензија које су након Другог светског рата постојале у Новом Саду и Војводини, између Срба и Мађара. Друга важна ствар је Антићев филм направљен 1968. године. Та година је врло важна за уметничку сцену Југославије тог времена, и то је доба, у тадашњој културној сцени, у коме се завршава један врло занимљив и важан период врло либералног односа власти према уметничкој продукцији. Антићев филм, у то доба, у том контексту расправља о, на личном плану, љубавном односу девојке и младића из различитих етничких заједница. Говори се о томе како превазићи трауму коју су неки други, у њихове име, начинили рекла је Гордана Тодорић.

  Психолог Александар Шибул додао је да постоје развојне трауме, и такозване шок трауме. Прве се дешавају постепено, пре свега у породицама, а оне су у вези са лошом атмосфером, неким врстама малтретирања деце, одуством емоција, свађама… Све то ствара подлогу за развој трауме која касније има велике последице.

– Са друге стране ту су шок трауме које су у вези са одређеним догађајима. Оне остављају последице на породице оних који су изгубили ближње. Свака насилна и тренутна смрт представља трауму, јер се неки процеси између ближњих нису завршили. Неко „одлази“, нисмо се испричали, помирили, поздравили… Шок трауме попут убистава остављају јак печат на породицу, јер оне обнављају то сећање сваке године и сваке године се трауматизују. Туга се наслеђује са колена на колено и она често доводи до разних болести. Неке од њих су болести зависности – додао је Шибул.

Некатегоризовано

АНСАМБЛ „ШЕЛ К`ФИР“ – КОНЦЕРТ

Јеврејска музика представљена Новосађанима

 

  Пред пуном салом Трибине младих чланови квартета „Кол Шел К`фир“ одржали су концерт, у оквиру програма обележавања сећања на жртве Новосадске рације 1942. године који организује Културни центар Новог Сада под називом „Ледена тишина говори“. Публика је имала прилику да чује избор из њиховог богатог репертоара, и тако се боље упозна са јеврејском музиком.

  Оснивач и музички руководилац квартета, дипломирани музички уметник, кларинетиста са звањем мастера у струци Леон Кајон, рекао је да су на концерту извели углавном традиционалне мелодије. Било је ту песама са верским текстовима, обрађених за квартет, класичних композиција за плес, неких традиционалних песама које се изводе при венчањима… Гледали су, како је додао Кајон, да узму „по парче“ из свих области живота у којима се музицира, и да на тај начин представе целу лепезу различитих врста јеврејске музике, како би дали свој печат целој манифестацији која је од великог значаја за Нови Сад.

  Квартет је основан 2008. године са идејом да се јеврејска музика приближи нејеврејској популацији кроз специфичне аранжмане који су „камерног“ типа, али ансамбл наступа и концертантно, у појединим клубовима уз нешто опуштенију атмосферу. Циљ им је да стварају музику која ће моћи да се изводи у различитим приликама. Тренутно наступају у саставу: Леон Кајон (кларинет), Јулија Бал (клавир), Бојана Јовановић (виолина) и Мирјана Лалошевић (виолончело).

Некатегоризовано

Никола Михајловић – ИЗЛОЖБА

Изложба слика уметника страдалог у Новосадској рацији

 

  Изложба слика Николе Михајловића, жртве Новосадске рације, отворена је на Трибини младих Културног центра Новог Сада у оквиру програма „Ледена тишина говори“. Изложбу је отворио директор новосадског Културног центра др Андреј Фајгељ, a присуствовао je и уметников рођак сведок рације, Гаврило Маленчић. Након отварања, посетиоце је кроз изложбу стручно водио виши кустос и историчар Чедомир Јаничић.

  Изложба слика страдалог уметника у Новосадској рацији, представља један од подстицаја да се присетимо прилика у култури Новог Сада из међуратног периода. Посетиоци који су дошли на отварање имали су прилику да виде ретке примерке слика које су остале од овог великог уметника, а које представљају његов развојни пут у ратном сликарству.

  Директор Културног центра др Андреј Фајгељ рекао је да је ово један у низу догађаја којим ова институција покушава да попуни празнину у срцима оних који су преживели или изубили своје најмилије у Новосадској рацији.

– Ми не успевамо да поштујемо себе и жртве и да на тај начин осигурамо да се страдања која су се понављала више пута не понове и у овом веку. Слике које видимо подсећају да страдање није заобилазило људе који су били уметници, богати и образовани. Ништа од тога их није спасило. Веома је важно да се сећамо њих како се тако нешто не би поновило нама и нашој деци. – рекао је Фајгељ додавши да се кроз ове слике виде и жртве које никако не смемо да заборавимо.

  Никола Михајловић, рођен је у Новом Саду и био је српски сликар с краја 19. и почетка 20. века који је припадао правцу српске модерне. На почеку Великог рата добровољно се пријављује и одлази у рат, а уз све недаће које су га тамо задесиле успевао је и да слика, па му је припао и епитет „ратни сликар“. Нажалост, од овог уметника мало слика је остало, јер им се губи сваки траг након Другог светског рата, а слике које су посетиоци имали прилике да виде су у приватном власништву породице Маленчић. Међу изложеним сликама су и портрети његових нећака Родољуба и Гаврила Маленчића, који су настали непосредно пред Новосадску рацију.

  Рођак и један од преживелих сведока Новосадске рације, Гаврило Маленчић, описао је шта се тог кобног дана догодило и како је стицајем околности остао жив.

– Као дечак који је тада имао само шест година, тај дан ми је посебно остао у сећању. Сликар и мој рођак Никола Михајловић живео је у склопу наше куће, и док је наша мајка покушавала да нас спасе позивајући се на своје мађарско порекло, у другој кући су већ одводили мог рођака и његову породицу. Од тог дана више их никада нисмо видели. –испричао је Маленчић, додајући да је тек након месец дана од Рације изашао из куће, а на снегу су и даље били видљиви трагови злочиначког чина.

  Након отварања изложбе, виши кустос и историчар, Чедомир Јаничић, посетиоце је детаљно упознао са радом Николе Михајловића, говорећи им о његовом животу и школовању, описиујући технику коју је користио, и открио где су и у ком периоду изложене слике настајале.

Изложба траје до 30. јануара.

 

Некатегоризовано

„РЕКА УСПОМЕНА“- ИНСТАЛАЦИЈА НА ТРГУ СЛОБОДЕ

kamenje

Снажна симболика у знак сећања на жртаве рације

 

  Инсталација „Река успомена“ академског вајара Љубомира Шћепановића, која је део програма Културног центра Новог Сада у знак сећања на жртве Новосадске рације под називом „Ледена тишина говори“, била је постављена на Тргу слободе.

  За израду инсталације коришћено је бело камење, пречника десет центиметара, а поред камења употребљене су и конструкције правоугаоног геометријског облика различитих размера. Геометријски облици направљени су од метала који је спајан заваривањем. На површини камења исписана су имена идентификованих жртава страдалих у Новосадској рацији и година колико су живели, а правоугаони облици офарбани су у црно.

– Ова композиција симболично представља речни ток који пролази поред града, а град представља људе. Симболично, у овој инсталацији, жртве (камење са именима) представљају реку. Прошле године смо, такође, правили инсталацију од овог камења, али су у питању били концентрични кругови који су симболизовали рупе у леду. Моја идеја је да се на обележавању годишњце рације сваке године, за инсталације употребљава камење са исписаним именима жртава, али да прикази буду другачији – рекао је Шћепановић.

  Дешавање унутар композиције, представљено белим камењем, симболизује ток живота односно реку. Река је круцијални елемент композиције будући да побуђује снажне емоције јер представља својеврсни подсетник на то да су жртве бацане под лед, испод површине воде, у ледени Дунав који протиче кроз град Нови Сад. Метални објекти- правоугаоници, представљају град Нови Сад, и постављени су уз исписано камење које представља речни ток. Заједно чине композицију облика и површина, која је уметничко виђење догађаја који су се одиграли тог дана. Облици и поставка представљају реку (људе), Нови Сад (металне објекте) и жртве (реку) које су тог дана страдале у Новосадској рацији.

  Подећамо да је прошле године, такође у оквиру обележавања сећања на жртве Новосадске рације, нa Tргу слoбoдe пoстaвљeнo кaмeњe нa кojимa су нaписaнa имeнa жртaвa, Срба, Јевреја и Рома. Пo jeврejскoj трaдициjи, кaмeн сe oстaвљa нa грoбљу кao успoмeнa нa мртвe, зaтo штo кaмeн трaje вeчнo, дoк цвeћe вeнe. Исти аутор је учествовао и у изради прошлогодишње инсталације.

Некатегоризовано

„Сећања Илеане Чуре: филм и разговор о филму“ – РАДИОНИЦА

Сећања која никад не избледе

 

  Филм о животу професорке др Илеане Чуре Сазданић приказан је на трећој по реду радионици у Културном центру Новог Сада на Трибини младих у оквиру манифестације „Ледена тишина говори“. Ауторка радионице Гордана Тодорић и историчар Стефан Радојковић говорили су о персонализацији сагледаној из два угла, оних који су преживели и оних који су спроводили Новосадску рацију.

  Након што је публика имала прилике да у првој радионици види на којим све местима се злочин догодио и кроз које све текстове могу памтити Новосадцу рацију, у трећој по реду радионици тема је била персонализација . Ауторка радионице Гордана Тодорић рекла је да животна прича Илеане Чуре није везана само за Новосадску рацију већ да су она и њена породица златним словима уписани у историју Новог Сада.

– Персонализовати значи приписати неке стварне особине неком имену. Важно је да се научи пре свега шта значи изгубити један људски живот, чак и онда када се то не ради о особи која је интелектуалац, високог чина или чији родитељи нису славни. У овом конкретном случају губитак је велики, али је професорка Илеана Чура наставила традицију своје породице, учењем, ширењем знања и граница, повезивањем са људима, а то су темељне људске вредности – рекла је Тодорић.

  Новосађанима се након одгледаног филма телефонским путем обратила Илеана Чура захваливши им се што су дошли и на тај начин исказали своје саосећање према жртвама Новосадске рације.

– Позитивне мисли у ситацијама када је у свету зло присутно много значе у животу појединца. Ово су дани који нас враћају у прошлост, али она је уткана у нашу садашњост. Трудимо се да опростимо, али не и да заборавимо, зато би сваки човек требало да ради на себи и да у својој свести развије приступ животу који је испуњен добротом и да њу пренесе на ширу друштвену заједницу – рекла је Илеана Чура, након чега је публика исказала заинтересованост да јој постави питања.

  Филм о професорки др Илеани Чури, која је стицајем срећних околности преживела Новосадску рацију није само реконструкција њене личне биографије, већ породице из које потичу дела којима су њени рођаци означили на мапу града. Посетиоци су након радионице отишли у Ликовни салон Култуног центра и погледали изложбу фотографија, успомена и аутентичних предмета Илеане Чуре. Они су на тим фотографијама имали прилику да виде кратак приказ њеног живота, а по томе су могли видети да је он био врло узбудљив и садржајан.

Некатегоризовано

СПОМЕН ПЛОЧА ПОРОДИЦИ ЧУРА У УЛИЦИ КРАЉА АЛЕКСАНДРА

Постављена спомен плоча породици Чура

 

  У Улици краља Александра 1 је, у оквиру обележавања 73. годишњице Новосадске рације, откривена спомен-плоча породици Чура, чијих је 16 чланова убијено 23. јануара 1942. године у Новом Саду и Чуругу.

– Ми који креирамо политику, морамо да развијамо културу сећања, да никада не заборавимо жртве и да радимо на толеранцији да се таква страдања никада више не би поновила – рекао је члан Градског већа за културу Вања Вученовић.

  На спомен-плочи су уклесана имане страдалих, а на дну је стих Исидоре Секулић: „Живот може бити кратак, али сећање на живот може бити вечно”.

  Књижевик и адвокат и председник удружења „Адлигат“ на чију је иницијативу постављена спомен плоча Виктор Лазић рекао је да је њихова жеља да отворе музеј Новосадске рације, као и да је ова спомен плоча први, велики, корак ка оставрењу тог циља.

– Породица Чура је изгубила 16 чланова. Из ове зграде су Надежда Чура и Љубица Сазданић изведене на страљање, и дивљачи су убијене. То је једна страшна трагедија и мислим да је за културу сећања изузетно важно постављање ове спомен плоче-рекао је Лазић.

Некатегоризовано

„Текст као сведочанство о Рацији; историја, мемоари, фикција“ – РАДИОНИЦА

Анализа и приступ тексту као део образовног процеса

 

  Радионица „Текст као сведочанство о Рацији; историја, мемоари, фикција“ ауторке и професорке Гордане Тодорић одржана је на Трибни младих Културног центра Новог Сада, на којој је осим ауторке учествовао и историчар Стефан Радојковић, који је чињеницама допунио њено излагање. Писана свеодчанства о прошлости, историјска, мемоарска и књижевна почињу да значе тек ако су читана и промишљена.

  Тако су на другој радионици посетиоци интерактивно учествовали и на самом почетку добили текстове о којима су разговарали. Делови из књиге Звонимира Голубовића, Дине Рајс, интервју Лее Љубибратић, одломак из романа „Пешчаник“ Данила Киша и песма Ружице Галац Поповић, само су неки од текстова који су се читали, а који су у вези са Новосадском рацијом, и оним што се тих дана догађало у Новом Саду.

  Гордана Тодорић, која је и аутор ових радионица, на занимљив начин је упознала посетиоце са текстом као документом који је помогао у откривању али и о сазнању какав је Рација немили догађај био. Посетиоци, међу којима су били и ученици новосадских средњих школа, могли су да се упознају како на различите начине да приступе неком тексту, и да током његовог читања сагледају све карактеристике које нам домаћи извор нуди.

– Када данас читамо ове текстове знамо да су они различите природе и структуре, те им се и на различит начин мора прилазити. Данашње време има прилично сложен однос према тексту и текстоцентричности културе. Оно што је за мене примарно је питање: Како обучавамо неког да приступи тексту? – рекла је ауторка и додала да је сам начин приступања неком тексту и његова анализа део образовног процеса.

Некатегоризовано