Траума и „Споменик“ – кључне речи данашње радионице

  Радионица ауторке Гордане Тодорић „Како се суочити са траумом и како је превазићи?“, у којој је учествовао и психолог Александар Шибул, одржана је у Великој сали Културног центра Новог Сада у оквиру програма „Ледена тишина говори“, посвећеног сећању на жртве Новосадске рације. Пре радионице приказан је филм Мирослава Антића „Споменик“.

  На питање како се суочити са проживљеном траумом, како је превазићи песник Мирослав Антић одговара филмом „Споменик“. Која је улога културе и уметности у превазилажењу траума, и шта тај филм говори о нама данас, питања су која су била постављења на овој радионици.

– Данас смо пажњу усмерили на тематизацију траума, и стратегију њиховог превазилажења. Примарно ратних траума, али и оних међуетничких тензија које су након Другог светског рата постојале у Новом Саду и Војводини, између Срба и Мађара. Друга важна ствар је Антићев филм направљен 1968. године. Та година је врло важна за уметничку сцену Југославије тог времена, и то је доба, у тадашњој културној сцени, у коме се завршава један врло занимљив и важан период врло либералног односа власти према уметничкој продукцији. Антићев филм, у то доба, у том контексту расправља о, на личном плану, љубавном односу девојке и младића из различитих етничких заједница. Говори се о томе како превазићи трауму коју су неки други, у њихове име, начинили рекла је Гордана Тодорић.

  Психолог Александар Шибул додао је да постоје развојне трауме, и такозване шок трауме. Прве се дешавају постепено, пре свега у породицама, а оне су у вези са лошом атмосфером, неким врстама малтретирања деце, одуством емоција, свађама… Све то ствара подлогу за развој трауме која касније има велике последице.

– Са друге стране ту су шок трауме које су у вези са одређеним догађајима. Оне остављају последице на породице оних који су изгубили ближње. Свака насилна и тренутна смрт представља трауму, јер се неки процеси између ближњих нису завршили. Неко „одлази“, нисмо се испричали, помирили, поздравили… Шок трауме попут убистава остављају јак печат на породицу, јер оне обнављају то сећање сваке године и сваке године се трауматизују. Туга се наслеђује са колена на колено и она често доводи до разних болести. Неке од њих су болести зависности – додао је Шибул.