Новосадска рација

 Хвала што чувамо сећање на жртве Новосадске рације

 

  Културни центар Новог Сада је организовао програм у спомен невино страдалих жртава под називом Ледена тишина говори којим су повезана два веома значајна датума. Први је датум почетка програма – 21. јануар, дан када су 1942. године започела трагична дешавања током Новосадске рације. Са друге стране, програм је завршен 27. јануара, на дан који се у свету, одлуком Генералне скупштине УН, обележава као Дан сећања на жртве Холокауста. Овај програм био је културно-едукативног карактера, а организован је са основним циљем неговања културе памћења посредством светски признатих метода неформалног образовања, уз наглашену идеју персонификације жртава, али и активну улогу њихових потомака.

  Према речима стручњака, ово је први случај да једна државна институција спроведе вишедневни едукативни програм посвећен страдањима током Новосадске рације и Холокауста. На тај начин, наша је установа, уз велику помоћ породица настрадалих, стручњака, уметника и пре свих, грађана Новог Сада, организовала програм који је од стране стручне јавности веома позитивно оцењен и којим смо заслужили речи најискреније и најдубље захвалности породица оних чијих смо се страдања подсећали претходних дана.

  Током меморијалног обележавања годишњице Новосадске рације одржано је пет ауторских едукативних радионица, два предавања, концерт озбиљне музике. Емитована су три краткометражна и пет дугометражних филмова у оквиру циклуса које је организовала филмска редакција Културног центра под називом „Да се не понови“.

  Током трајања програма Ледена тишина говори, организоване су поставке у свим изложбеним просторима Културног центра Новог Сада. На Трибини младих била је постављена изложба слика уметника Николе Михајловића, који је убијен током Новосадске рације. Експонате су уступили потомци уметника. На тај начин, афирмисали смо идеју да жртве злочина живе кроз успомене, речи и сећања њихових најближих, али и кроз њихова дела. У Ликовном салону била је постављена изложба фотографија Илеане Чуре, сведока и хероине Новосадске рације, чија је породица убијена током трагичних дешавања те 1942. године. У Малом ликовном салону била је постављена изложба Праведници међу народима, уз стручно вођење, која је била посвећена Новосађанима који су спасавали суграђане – Јевреје и својим племенитим подвизима заслужили титулу Праведника међу народима. На дан одржавање централног обележавања годишњице рације, 23. јануара, на Тргу слободе, поставили смо уметничку инсталацију „Река успомена“, са исписаним именима жртава на белом камену, које се, по јеврејској традицији оставља у знак поштовања према преминулима, јер цвеће вене, за разлику од камена који је вечан.

  Овом приликом, желели бисмо да се, испред Културног центра, најискреније захвалимо свима који су допринели одржавању програма Ледена тишина говори, а нарочито: госпођама Илеани Чури и Леи Љубибратић, сведоцима рације, госпођама Мирјани Акрап и Јудити Симић, потомцима Марије Томић, Праведнице из Новог Сада и Родољубу, Гаврилу и Милану Маленчићу, потомцима сликара Николе Михајловића. Посебну захвалност дугујемо професорки Гордани Тодорић и историчару Стефану Радојковићу, који су пружили немерљив допринос приликом израде програмског концепта и реализације програма као аутори радионица, односно, предавања.

  Изузетно значајан сегмент овог програма меморијалног обележавања била је публика. Посебно смо радосни што су се, у великом броју, одазвали они којима је овај програм и био превасходно намењен, средњошколци и студенти. Наша је процена да је просторије Културног центра, током трајања манифестације Ледена тишина говори, посетило близу 1000 посетилаца, а најмање још толико је присуствало уметничкој инсталацији „Река успомена“. На тај начин су Новосађани још једном показали исказали трајну посвећеност да бол због трагедије која нам се свима догодила преточе у трајно памћење. Културни центар жели да искаже посебну захвалност нашим суграђанима што заједнички негујемо сећање на жртве Новосадске рације.

  Ово саопштење завршићемо речима др Илеане Чуре, која се обратила учесницима радионице, о њеном животу и трагедијама које су је задесиле тог 23. јануара 1942. године:

Позитивне мисли у ситуацијама када је у свету зло присутно много значе у животу појединца. Ово су дани који нас враћају у прошлост, али она је уткана у нашу садашњост. Трудимо се да опростимо, али не и да заборавимо. Због тога би сваки човек требало да ради на себи и да у својој свести развије приступ животу који је испуњен добротом и да њу пренесе на ширу друштвену заједницу.