Фотографије успомена као сведоци историје

  Изложба „Живот Новосађанке Илеане Чуре“, у оквиру програма обележавања сећања на жртве Новосадске рације под називом „Ледена тишина говори“, отворена је у Ликовном салону КЦНС. Поставка представља приказ фотографија на којима су успомене и аутентични предмети једне од преживелих сведока трагичних дешавања Новосадске рације Илеане Чуре. Изложбу су отвориле саветница директора Културног центра Новог Сада Александра Мандарић и ауторка радионице „Сећања Илеане Чуре“ Гордана Тодорић.

  Суграђани који буду посетили изложбу моћи ће да виде фотографије, које су, заправо, кратак приказ животних успомена и кратко подсећање на узбудљив и садржајан живот госпође Чуре, која је само сплетом срећних околности преживела Новосадску рацију.

– Овде су изложене фотографије које обележавају читав живот госпође Илеане, а прошле године сам имала прилику и да је упознам. Најјачи утисак у току нашег разговора и дружења на мене је оставио њен дух. Жена која је све то преживела и остала сведок тих догађаја у себи носи велику љубав и радост и пуна је живота. Тек данас сам видела фотографију фотеље у којој је она провела ту ноћ 1942. године, и она је и дан-данас у њеном стану, Илеана седи у њој и прича о свом животу. Та фотеља, једна наизглед обична ствар, заправо је сведок историје – истакла је Александра Мандарић.

 Гордана Тодорић је рекла да њу интересује значење: шта за нас данас значи ова поставка, и шта би могла да значи у будућности, јер ти делови приватне фото-архиве суграђанке Илеане Чуре у амбијенту галерије постају, на неки начин, један део будуће историје Новог Сада.

– Спремношћу да своје интимно, своје „ја“, угради у то наше „ми“, садашње и будуће, професорка Чура нас је подсетила да је то наше „ми“ већ једном у прошлости грађено личним доприносима Михаила Полита Десанчића, Савке Суботић, Милорада Сазданића и других њених рођака. То пулсирање између „ја“ и „ми“, које другачије можемо назвати саживот, грађанска свест, одговорност према другима или на неки други начин, заправо је оно што чини есенцију једног града. Ако ишта треба да научимо из живота професорке Чуре, онда је то њена одлука да се у тој интеракцији „ја“ и „ми“ она определи за хуманост. Та реч није модерна, уз злоупотребе добија иронијски призвук, али ако смо се одлучили да тумачимо наслеђе, а постављање овакве изложбе је управо то, тада нам саморегулативност аутопоетичне меморије пост канонске културе, како каже Јан Асман, омогућава и да у речима човек, хуманост, хуманизам реактуализујемо оне аспекте значења који би, уколико нам је остало још нешто вере у језик, допринели да град чију будућу историју и овог тренутка обликујемо, више никада не буде поприште онаквих догађаја због којих је Илеана Чура ноћ између 23. и 24. јануара 1942. године провела у тој зеленој фотељи чекајући мајку у салону, у коме је само неколико година раније гост био и нобеловац Рабиндранат Тагора – додала је проф. Тодорић .

Изложба траје до 25. јануара.