Фотографије успомена као сведоци историје

  Изложба „Живот Новосађанке Илеане Чуре“, у оквиру програма обележавања сећања на жртве Новосадске рације под називом „Ледена тишина говори“, отворена је у Ликовном салону КЦНС. Поставка представља приказ фотографија на којима су успомене и аутентични предмети једне од преживелих сведока трагичних дешавања Новосадске рације Илеане Чуре. Изложбу су отвориле саветница директора Културног центра Новог Сада Александра Мандарић и ауторка радионице „Сећања Илеане Чуре“ Гордана Тодорић.

  Суграђани који буду посетили изложбу моћи ће да виде фотографије, које су, заправо, кратак приказ животних успомена и кратко подсећање на узбудљив и садржајан живот госпође Чуре, која је само сплетом срећних околности преживела Новосадску рацију.

– Овде су изложене фотографије које обележавају читав живот госпође Илеане, а прошле године сам имала прилику и да је упознам. Најјачи утисак у току нашег разговора и дружења на мене је оставио њен дух. Жена која је све то преживела и остала сведок тих догађаја у себи носи велику љубав и радост и пуна је живота. Тек данас сам видела фотографију фотеље у којој је она провела ту ноћ 1942. године, и она је и дан-данас у њеном стану, Илеана седи у њој и прича о свом животу. Та фотеља, једна наизглед обична ствар, заправо је сведок историје – истакла је Александра Мандарић.

 Гордана Тодорић је рекла да њу интересује значење: шта за нас данас значи ова поставка, и шта би могла да значи у будућности, јер ти делови приватне фото-архиве суграђанке Илеане Чуре у амбијенту галерије постају, на неки начин, један део будуће историје Новог Сада.

– Спремношћу да своје интимно, своје „ја“, угради у то наше „ми“, садашње и будуће, професорка Чура нас је подсетила да је то наше „ми“ већ једном у прошлости грађено личним доприносима Михаила Полита Десанчића, Савке Суботић, Милорада Сазданића и других њених рођака. То пулсирање између „ја“ и „ми“, које другачије можемо назвати саживот, грађанска свест, одговорност према другима или на неки други начин, заправо је оно што чини есенцију једног града. Ако ишта треба да научимо из живота професорке Чуре, онда је то њена одлука да се у тој интеракцији „ја“ и „ми“ она определи за хуманост. Та реч није модерна, уз злоупотребе добија иронијски призвук, али ако смо се одлучили да тумачимо наслеђе, а постављање овакве изложбе је управо то, тада нам саморегулативност аутопоетичне меморије пост канонске културе, како каже Јан Асман, омогућава и да у речима човек, хуманост, хуманизам реактуализујемо оне аспекте значења који би, уколико нам је остало још нешто вере у језик, допринели да град чију будућу историју и овог тренутка обликујемо, више никада не буде поприште онаквих догађаја због којих је Илеана Чура ноћ између 23. и 24. јануара 1942. године провела у тој зеленој фотељи чекајући мајку у салону, у коме је само неколико година раније гост био и нобеловац Рабиндранат Тагора – додала је проф. Тодорић .

Изложба траје до 25. јануара.

Град као место историјског памћења

  Радионица „Мапирање града: места страдања у Новом Саду“, која је одржана на Трибини младих, наставак је програма Културног центра Новог Сада организованог поводом сећања на жртве Новосадске рације 1942. године под називом „Ледена тишина говори“. Интерактивну радионицу водила је ауторка Гордана Тодорић, која је и професорка у Економској школи у Новом Саду, а причу је историјским чињеницама допунио историчар Стефан Радојковић.

  На занимљив начин, посетиоцима, чији је већи део чинила омладина, ауторка је приказала поједине сегменте указујући на слојеве у историјском памћењу града. Са прегршт информација она је дочарала некадашњи изглед новосадских улица, објаснила је која су то места била значајна током рације, и на који начин су она коришћена.

  Посетиоци су сазнали како се некада звала зграда у којој је данас Позориште младих, шта се у њој дешавало током рације, али и „приче“ многих других стамбених здања које су играле велику улогу током немилог догађаја. Представљена су и места страдања, а осим фотографијама, све је поткрепљено и историјским подацима.

  Ауторка и професорка Гордана Тодорић рекла је да се ова уводна радионица бави градом као местом историјског памћења, нагласивши да млади људи треба да знају када пролазе поред неке грађевине зашто је она важна и коју причу носи.

– Ово заправо представља својеврсну културну археологију једне актуелне дисциплине која се зове култура памћења. Млади људи којима предајем имају довољно информација за свој узраст о овој тами, а оно што је охрабрујуће јесте да су вољни и желе да знају много више, док старији суграђани овај догађај памте на нивоу личне трауме – рекла је професорка Тодорић додавши да још увек није утврђен тачан број жртава и да тај податак нажалост тешко може бити изведен, јер су многе породице у целости нестале са мапе града.