Принцип живота као отпор деструкцији

  Пројекција филма: „Мој отац, Мирко Фукс“ и радионица ауторке Гордане Тодорић: „Мирко Фукс, грађанин Новог Сада“, одржана је на Трибини младих Културног центра Новог Сада у оквиру програма „Ледена тишина говори“. Међународни дан сећања на жртве и хероје Холокауста обележили смо причом о Мирку Фуксу и његовој породици, а овим догађајем завршен је седмодневни програм Културног центра Новог Сада, којим је обележено сећање на жртве Новосадске рације 1942. године.

  Живот човека који је волео спорт, имао прву бензинску пумпу у Новом Саду, био члан Сокола и умео да сачува достојанство у свим искушењима кроз која је пролазио, показује нам да човек и човечност морају бити темељни принципи. Баш зато што то нису били принципи оних који су Мирка Фукса и његову породицу покушали избришу са мапе Новог Сада. Принцип живота као отпор деструкцији, који је Мирко Фукс пренео и на своју кћерку Леу Љубибратић, нашу суграђанку, средиште је наратива о Холокаусту.

– Радионица којом завршавамо овај седмодневни образовни циклус, посвећена је Међународном дану сећања на жртве и хероје Холокауста. Представили смо ученички филм „Мој отац, Мирко Фукс“, својеврсни биографско-аутобиографски филм о Новосађанину, Јеврејину, Мирку Фуксу, начињен уз велику помоћ његове кћерке госпође Лее Љубибратић. Филм ученика Средње школе ‚‚Светозар Милетић“ није само реконструкција једне биографије нашег суграђанина, него је умногоме и синтеза оних сегмената кроз које смо у претходних шест дана прошли. Памтећи дан када је Црвена армија ослободила Аушвиц и свету открила шта је еуфемизам коначно решење јеврејског питања значио, ми памтимо све оне који су на неки начин били обухваћени тим наопаким пројектом. Ипак, верујем да је учење о добрим људима најважније. Биографија Мрка Фукса показује како се један добар човек суочио са злом-рекла је Гордана Тодорић.

  Након одгледаног филма у радионицу се телефоном укључила и госпођа Љубибратић која је поздравила све присутне.

– Повод радионице је настојање да се не забораве немили догађаји из прошлости нашег града. Мој избор је бити мирољубив, никога не мрзети, и пре свега волети и поштовати човека – поручила је Леа Љубибратић.

Траума и „Споменик“ – кључне речи данашње радионице

  Радионица ауторке Гордане Тодорић „Како се суочити са траумом и како је превазићи?“, у којој је учествовао и психолог Александар Шибул, одржана је у Великој сали Културног центра Новог Сада у оквиру програма „Ледена тишина говори“, посвећеног сећању на жртве Новосадске рације. Пре радионице приказан је филм Мирослава Антића „Споменик“.

  На питање како се суочити са проживљеном траумом, како је превазићи песник Мирослав Антић одговара филмом „Споменик“. Која је улога културе и уметности у превазилажењу траума, и шта тај филм говори о нама данас, питања су која су била постављења на овој радионици.

– Данас смо пажњу усмерили на тематизацију траума, и стратегију њиховог превазилажења. Примарно ратних траума, али и оних међуетничких тензија које су након Другог светског рата постојале у Новом Саду и Војводини, између Срба и Мађара. Друга важна ствар је Антићев филм направљен 1968. године. Та година је врло важна за уметничку сцену Југославије тог времена, и то је доба, у тадашњој културној сцени, у коме се завршава један врло занимљив и важан период врло либералног односа власти према уметничкој продукцији. Антићев филм, у то доба, у том контексту расправља о, на личном плану, љубавном односу девојке и младића из различитих етничких заједница. Говори се о томе како превазићи трауму коју су неки други, у њихове име, начинили рекла је Гордана Тодорић.

  Психолог Александар Шибул додао је да постоје развојне трауме, и такозване шок трауме. Прве се дешавају постепено, пре свега у породицама, а оне су у вези са лошом атмосфером, неким врстама малтретирања деце, одуством емоција, свађама… Све то ствара подлогу за развој трауме која касније има велике последице.

– Са друге стране ту су шок трауме које су у вези са одређеним догађајима. Оне остављају последице на породице оних који су изгубили ближње. Свака насилна и тренутна смрт представља трауму, јер се неки процеси између ближњих нису завршили. Неко „одлази“, нисмо се испричали, помирили, поздравили… Шок трауме попут убистава остављају јак печат на породицу, јер оне обнављају то сећање сваке године и сваке године се трауматизују. Туга се наслеђује са колена на колено и она често доводи до разних болести. Неке од њих су болести зависности – додао је Шибул.

Изложба слика уметника страдалог у Новосадској рацији

  Изложба слика Николе Михајловића, жртве Новосадске рације, отворена је на Трибини младих Културног центра Новог Сада у оквиру програма „Ледена тишина говори“. Изложбу је отворио директор новосадског Културног центра др Андреј Фајгељ, a присуствовао je и уметников рођак сведок рације, Гаврило Маленчић. Након отварања, посетиоце је кроз изложбу стручно водио виши кустос и историчар Чедомир Јаничић.

  Изложба слика страдалог уметника у Новосадској рацији, представља један од подстицаја да се присетимо прилика у култури Новог Сада из међуратног периода. Посетиоци који су дошли на отварање имали су прилику да виде ретке примерке слика које су остале од овог великог уметника, а које представљају његов развојни пут у ратном сликарству.

  Директор Културног центра др Андреј Фајгељ рекао је да је ово један у низу догађаја којим ова институција покушава да попуни празнину у срцима оних који су преживели или изубили своје најмилије у Новосадској рацији.

– Ми не успевамо да поштујемо себе и жртве и да на тај начин осигурамо да се страдања која су се понављала више пута не понове и у овом веку. Слике које видимо подсећају да страдање није заобилазило људе који су били уметници, богати и образовани. Ништа од тога их није спасило. Веома је важно да се сећамо њих како се тако нешто не би поновило нама и нашој деци. – рекао је Фајгељ додавши да се кроз ове слике виде и жртве које никако не смемо да заборавимо.

  Никола Михајловић, рођен је у Новом Саду и био је српски сликар с краја 19. и почетка 20. века који је припадао правцу српске модерне. На почеку Великог рата добровољно се пријављује и одлази у рат, а уз све недаће које су га тамо задесиле успевао је и да слика, па му је припао и епитет „ратни сликар“. Нажалост, од овог уметника мало слика је остало, јер им се губи сваки траг након Другог светског рата, а слике које су посетиоци имали прилике да виде су у приватном власништву породице Маленчић. Међу изложеним сликама су и портрети његових нећака Родољуба и Гаврила Маленчића, који су настали непосредно пред Новосадску рацију.

  Рођак и један од преживелих сведока Новосадске рације, Гаврило Маленчић, описао је шта се тог кобног дана догодило и како је стицајем околности остао жив.

– Као дечак који је тада имао само шест година, тај дан ми је посебно остао у сећању. Сликар и мој рођак Никола Михајловић живео је у склопу наше куће, и док је наша мајка покушавала да нас спасе позивајући се на своје мађарско порекло, у другој кући су већ одводили мог рођака и његову породицу. Од тог дана више их никада нисмо видели. –испричао је Маленчић, додајући да је тек након месец дана од Рације изашао из куће, а на снегу су и даље били видљиви трагови злочиначког чина.

  Након отварања изложбе, виши кустос и историчар, Чедомир Јаничић, посетиоце је детаљно упознао са радом Николе Михајловића, говорећи им о његовом животу и школовању, описиујући технику коју је користио, и открио где су и у ком периоду изложене слике настајале.

Изложба траје до 30. јануара.

Постављена спомен плоча породици Чура

  У Улици краља Александра 1 је, у оквиру обележавања 73. годишњице Новосадске рације, откривена спомен-плоча породици Чура, чијих је 16 чланова убијено 23. јануара 1942. године у Новом Саду и Чуругу.

– Ми који креирамо политику, морамо да развијамо културу сећања, да никада не заборавимо жртве и да радимо на толеранцији да се таква страдања никада више не би поновила – рекао је члан Градског већа за културу Вања Вученовић.

  На спомен-плочи су уклесана имане страдалих, а на дну је стих Исидоре Секулић: „Живот може бити кратак, али сећање на живот може бити вечно”.

  Књижевик и адвокат и председник удружења „Адлигат“ на чију је иницијативу постављена спомен плоча Виктор Лазић рекао је да је њихова жеља да отворе музеј Новосадске рације, као и да је ова спомен плоча први, велики, корак ка оставрењу тог циља.

– Породица Чура је изгубила 16 чланова. Из ове зграде су Надежда Чура и Љубица Сазданић изведене на страљање, и дивљачи су убијене. То је једна страшна трагедија и мислим да је за културу сећања изузетно важно постављање ове спомен плоче-рекао је Лазић.

Анализа и приступ тексту као део образовног процеса

  Радионица „Текст као сведочанство о Рацији; историја, мемоари, фикција“ ауторке и професорке Гордане Тодорић одржана је на Трибни младих Културног центра Новог Сада, на којој је осим ауторке учествовао и историчар Стефан Радојковић, који је чињеницама допунио њено излагање. Писана свеодчанства о прошлости, историјска, мемоарска и књижевна почињу да значе тек ако су читана и промишљена.

  Тако су на другој радионици посетиоци интерактивно учествовали и на самом почетку добили текстове о којима су разговарали. Делови из књиге Звонимира Голубовића, Дине Рајс, интервју Лее Љубибратић, одломак из романа „Пешчаник“ Данила Киша и песма Ружице Галац Поповић, само су неки од текстова који су се читали, а који су у вези са Новосадском рацијом, и оним што се тих дана догађало у Новом Саду.

  Гордана Тодорић, која је и аутор ових радионица, на занимљив начин је упознала посетиоце са текстом као документом који је помогао у откривању али и о сазнању какав је Рација немили догађај био. Посетиоци, међу којима су били и ученици новосадских средњих школа, могли су да се упознају како на различите начине да приступе неком тексту, и да током његовог читања сагледају све карактеристике које нам домаћи извор нуди.

– Када данас читамо ове текстове знамо да су они различите природе и структуре, те им се и на различит начин мора прилазити. Данашње време има прилично сложен однос према тексту и текстоцентричности културе. Оно што је за мене примарно је питање: Како обучавамо неког да приступи тексту? – рекла је ауторка и додала да је сам начин приступања неком тексту и његова анализа део образовног процеса.

Фотографије успомена као сведоци историје

  Изложба „Живот Новосађанке Илеане Чуре“, у оквиру програма обележавања сећања на жртве Новосадске рације под називом „Ледена тишина говори“, отворена је у Ликовном салону КЦНС. Поставка представља приказ фотографија на којима су успомене и аутентични предмети једне од преживелих сведока трагичних дешавања Новосадске рације Илеане Чуре. Изложбу су отвориле саветница директора Културног центра Новог Сада Александра Мандарић и ауторка радионице „Сећања Илеане Чуре“ Гордана Тодорић.

  Суграђани који буду посетили изложбу моћи ће да виде фотографије, које су, заправо, кратак приказ животних успомена и кратко подсећање на узбудљив и садржајан живот госпође Чуре, која је само сплетом срећних околности преживела Новосадску рацију.

– Овде су изложене фотографије које обележавају читав живот госпође Илеане, а прошле године сам имала прилику и да је упознам. Најјачи утисак у току нашег разговора и дружења на мене је оставио њен дух. Жена која је све то преживела и остала сведок тих догађаја у себи носи велику љубав и радост и пуна је живота. Тек данас сам видела фотографију фотеље у којој је она провела ту ноћ 1942. године, и она је и дан-данас у њеном стану, Илеана седи у њој и прича о свом животу. Та фотеља, једна наизглед обична ствар, заправо је сведок историје – истакла је Александра Мандарић.

 Гордана Тодорић је рекла да њу интересује значење: шта за нас данас значи ова поставка, и шта би могла да значи у будућности, јер ти делови приватне фото-архиве суграђанке Илеане Чуре у амбијенту галерије постају, на неки начин, један део будуће историје Новог Сада.

– Спремношћу да своје интимно, своје „ја“, угради у то наше „ми“, садашње и будуће, професорка Чура нас је подсетила да је то наше „ми“ већ једном у прошлости грађено личним доприносима Михаила Полита Десанчића, Савке Суботић, Милорада Сазданића и других њених рођака. То пулсирање између „ја“ и „ми“, које другачије можемо назвати саживот, грађанска свест, одговорност према другима или на неки други начин, заправо је оно што чини есенцију једног града. Ако ишта треба да научимо из живота професорке Чуре, онда је то њена одлука да се у тој интеракцији „ја“ и „ми“ она определи за хуманост. Та реч није модерна, уз злоупотребе добија иронијски призвук, али ако смо се одлучили да тумачимо наслеђе, а постављање овакве изложбе је управо то, тада нам саморегулативност аутопоетичне меморије пост канонске културе, како каже Јан Асман, омогућава и да у речима човек, хуманост, хуманизам реактуализујемо оне аспекте значења који би, уколико нам је остало још нешто вере у језик, допринели да град чију будућу историју и овог тренутка обликујемо, више никада не буде поприште онаквих догађаја због којих је Илеана Чура ноћ између 23. и 24. јануара 1942. године провела у тој зеленој фотељи чекајући мајку у салону, у коме је само неколико година раније гост био и нобеловац Рабиндранат Тагора – додала је проф. Тодорић .

Изложба траје до 25. јануара.

Град као место историјског памћења

  Радионица „Мапирање града: места страдања у Новом Саду“, која је одржана на Трибини младих, наставак је програма Културног центра Новог Сада организованог поводом сећања на жртве Новосадске рације 1942. године под називом „Ледена тишина говори“. Интерактивну радионицу водила је ауторка Гордана Тодорић, која је и професорка у Економској школи у Новом Саду, а причу је историјским чињеницама допунио историчар Стефан Радојковић.

  На занимљив начин, посетиоцима, чији је већи део чинила омладина, ауторка је приказала поједине сегменте указујући на слојеве у историјском памћењу града. Са прегршт информација она је дочарала некадашњи изглед новосадских улица, објаснила је која су то места била значајна током рације, и на који начин су она коришћена.

  Посетиоци су сазнали како се некада звала зграда у којој је данас Позориште младих, шта се у њој дешавало током рације, али и „приче“ многих других стамбених здања које су играле велику улогу током немилог догађаја. Представљена су и места страдања, а осим фотографијама, све је поткрепљено и историјским подацима.

  Ауторка и професорка Гордана Тодорић рекла је да се ова уводна радионица бави градом као местом историјског памћења, нагласивши да млади људи треба да знају када пролазе поред неке грађевине зашто је она важна и коју причу носи.

– Ово заправо представља својеврсну културну археологију једне актуелне дисциплине која се зове култура памћења. Млади људи којима предајем имају довољно информација за свој узраст о овој тами, а оно што је охрабрујуће јесте да су вољни и желе да знају много више, док старији суграђани овај догађај памте на нивоу личне трауме – рекла је професорка Тодорић додавши да још увек није утврђен тачан број жртава и да тај податак нажалост тешко може бити изведен, јер су многе породице у целости нестале са мапе града.