Траума и „Споменик“ – кључне речи данашње радионице

  Радионица ауторке Гордане Тодорић „Како се суочити са траумом и како је превазићи?“, у којој је учествовао и психолог Александар Шибул, одржана је у Великој сали Културног центра Новог Сада у оквиру програма „Ледена тишина говори“, посвећеног сећању на жртве Новосадске рације. Пре радионице приказан је филм Мирослава Антића „Споменик“.

  На питање како се суочити са проживљеном траумом, како је превазићи песник Мирослав Антић одговара филмом „Споменик“. Која је улога културе и уметности у превазилажењу траума, и шта тај филм говори о нама данас, питања су која су била постављења на овој радионици.

– Данас смо пажњу усмерили на тематизацију траума, и стратегију њиховог превазилажења. Примарно ратних траума, али и оних међуетничких тензија које су након Другог светског рата постојале у Новом Саду и Војводини, између Срба и Мађара. Друга важна ствар је Антићев филм направљен 1968. године. Та година је врло важна за уметничку сцену Југославије тог времена, и то је доба, у тадашњој културној сцени, у коме се завршава један врло занимљив и важан период врло либералног односа власти према уметничкој продукцији. Антићев филм, у то доба, у том контексту расправља о, на личном плану, љубавном односу девојке и младића из различитих етничких заједница. Говори се о томе како превазићи трауму коју су неки други, у њихове име, начинили рекла је Гордана Тодорић.

  Психолог Александар Шибул додао је да постоје развојне трауме, и такозване шок трауме. Прве се дешавају постепено, пре свега у породицама, а оне су у вези са лошом атмосфером, неким врстама малтретирања деце, одуством емоција, свађама… Све то ствара подлогу за развој трауме која касније има велике последице.

– Са друге стране ту су шок трауме које су у вези са одређеним догађајима. Оне остављају последице на породице оних који су изгубили ближње. Свака насилна и тренутна смрт представља трауму, јер се неки процеси између ближњих нису завршили. Неко „одлази“, нисмо се испричали, помирили, поздравили… Шок трауме попут убистава остављају јак печат на породицу, јер оне обнављају то сећање сваке године и сваке године се трауматизују. Туга се наслеђује са колена на колено и она често доводи до разних болести. Неке од њих су болести зависности – додао је Шибул.

Изложба слика уметника страдалог у Новосадској рацији

  Изложба слика Николе Михајловића, жртве Новосадске рације, отворена је на Трибини младих Културног центра Новог Сада у оквиру програма „Ледена тишина говори“. Изложбу је отворио директор новосадског Културног центра др Андреј Фајгељ, a присуствовао je и уметников рођак сведок рације, Гаврило Маленчић. Након отварања, посетиоце је кроз изложбу стручно водио виши кустос и историчар Чедомир Јаничић.

  Изложба слика страдалог уметника у Новосадској рацији, представља један од подстицаја да се присетимо прилика у култури Новог Сада из међуратног периода. Посетиоци који су дошли на отварање имали су прилику да виде ретке примерке слика које су остале од овог великог уметника, а које представљају његов развојни пут у ратном сликарству.

  Директор Културног центра др Андреј Фајгељ рекао је да је ово један у низу догађаја којим ова институција покушава да попуни празнину у срцима оних који су преживели или изубили своје најмилије у Новосадској рацији.

– Ми не успевамо да поштујемо себе и жртве и да на тај начин осигурамо да се страдања која су се понављала више пута не понове и у овом веку. Слике које видимо подсећају да страдање није заобилазило људе који су били уметници, богати и образовани. Ништа од тога их није спасило. Веома је важно да се сећамо њих како се тако нешто не би поновило нама и нашој деци. – рекао је Фајгељ додавши да се кроз ове слике виде и жртве које никако не смемо да заборавимо.

  Никола Михајловић, рођен је у Новом Саду и био је српски сликар с краја 19. и почетка 20. века који је припадао правцу српске модерне. На почеку Великог рата добровољно се пријављује и одлази у рат, а уз све недаће које су га тамо задесиле успевао је и да слика, па му је припао и епитет „ратни сликар“. Нажалост, од овог уметника мало слика је остало, јер им се губи сваки траг након Другог светског рата, а слике које су посетиоци имали прилике да виде су у приватном власништву породице Маленчић. Међу изложеним сликама су и портрети његових нећака Родољуба и Гаврила Маленчића, који су настали непосредно пред Новосадску рацију.

  Рођак и један од преживелих сведока Новосадске рације, Гаврило Маленчић, описао је шта се тог кобног дана догодило и како је стицајем околности остао жив.

– Као дечак који је тада имао само шест година, тај дан ми је посебно остао у сећању. Сликар и мој рођак Никола Михајловић живео је у склопу наше куће, и док је наша мајка покушавала да нас спасе позивајући се на своје мађарско порекло, у другој кући су већ одводили мог рођака и његову породицу. Од тог дана више их никада нисмо видели. –испричао је Маленчић, додајући да је тек након месец дана од Рације изашао из куће, а на снегу су и даље били видљиви трагови злочиначког чина.

  Након отварања изложбе, виши кустос и историчар, Чедомир Јаничић, посетиоце је детаљно упознао са радом Николе Михајловића, говорећи им о његовом животу и школовању, описиујући технику коју је користио, и открио где су и у ком периоду изложене слике настајале.

Изложба траје до 30. јануара.

Постављена спомен плоча породици Чура

  У Улици краља Александра 1 је, у оквиру обележавања 73. годишњице Новосадске рације, откривена спомен-плоча породици Чура, чијих је 16 чланова убијено 23. јануара 1942. године у Новом Саду и Чуругу.

– Ми који креирамо политику, морамо да развијамо културу сећања, да никада не заборавимо жртве и да радимо на толеранцији да се таква страдања никада више не би поновила – рекао је члан Градског већа за културу Вања Вученовић.

  На спомен-плочи су уклесана имане страдалих, а на дну је стих Исидоре Секулић: „Живот може бити кратак, али сећање на живот може бити вечно”.

  Књижевик и адвокат и председник удружења „Адлигат“ на чију је иницијативу постављена спомен плоча Виктор Лазић рекао је да је њихова жеља да отворе музеј Новосадске рације, као и да је ова спомен плоча први, велики, корак ка оставрењу тог циља.

– Породица Чура је изгубила 16 чланова. Из ове зграде су Надежда Чура и Љубица Сазданић изведене на страљање, и дивљачи су убијене. То је једна страшна трагедија и мислим да је за културу сећања изузетно важно постављање ове спомен плоче-рекао је Лазић.

Анализа и приступ тексту као део образовног процеса

  Радионица „Текст као сведочанство о Рацији; историја, мемоари, фикција“ ауторке и професорке Гордане Тодорић одржана је на Трибни младих Културног центра Новог Сада, на којој је осим ауторке учествовао и историчар Стефан Радојковић, који је чињеницама допунио њено излагање. Писана свеодчанства о прошлости, историјска, мемоарска и књижевна почињу да значе тек ако су читана и промишљена.

  Тако су на другој радионици посетиоци интерактивно учествовали и на самом почетку добили текстове о којима су разговарали. Делови из књиге Звонимира Голубовића, Дине Рајс, интервју Лее Љубибратић, одломак из романа „Пешчаник“ Данила Киша и песма Ружице Галац Поповић, само су неки од текстова који су се читали, а који су у вези са Новосадском рацијом, и оним што се тих дана догађало у Новом Саду.

  Гордана Тодорић, која је и аутор ових радионица, на занимљив начин је упознала посетиоце са текстом као документом који је помогао у откривању али и о сазнању какав је Рација немили догађај био. Посетиоци, међу којима су били и ученици новосадских средњих школа, могли су да се упознају како на различите начине да приступе неком тексту, и да током његовог читања сагледају све карактеристике које нам домаћи извор нуди.

– Када данас читамо ове текстове знамо да су они различите природе и структуре, те им се и на различит начин мора прилазити. Данашње време има прилично сложен однос према тексту и текстоцентричности културе. Оно што је за мене примарно је питање: Како обучавамо неког да приступи тексту? – рекла је ауторка и додала да је сам начин приступања неком тексту и његова анализа део образовног процеса.